|
Roman "Internovina" u nastavcima 2012.
Drugo umiranje mamuta (XXXIV)
Piše: Zlatko DUKIĆ/16.01.2012.
 POZIV NA RAZGOVOR, a Zumret je znao da se on odvajkada stručno, jasno i jedino ispravno zove i n f o r m a t i v n i m, dobio je juče ujutro. Termin razgovora: idući dan u deset sati, u zgradi zna se kojoj, u sobi broj 19, drugi sprat... - Mi te, druže stari, skroz razumijemo, znamo kako ti je - rekao je Zumretu načelnik, odmah pošto je ušao u njegovu kancelariju i u čudu pogledao još četvoricu načelnikovih saradnika, koji su ga, nakostriješeni poput kobaca, prijeteći opkolili.
- Ali, nemoj nas tjerati da to pogrešno protumačimo... - Pogrešno? - zijevnu Zumret u nedoumici. - Kako pogrešno, čovječe?... Pa, je l' ti znaš šta se oko nas zbiva...
- Bilo je - prekide ga načelnik - i prijedloga da ti predložimo psihijatra!
- Psihijatra?! - zabezeknut se Zumret.
- Da, ali ne brini, bio bi to samo rutinski pregled, da smo sigurni da je s tobom sve u redu.
VERA ZANIJEMI, NE MOŽE da vjeruje da je to dotle došlo.
- I je l' te pregled'o psihijatar?
- Bi on - oštro će Zumret - da sam ja dopustio.
- Svašta! - Vera odmahuje rukom.
- Rek'o sam ja njima: --- Ne, ne, drugovi, nisam ja lud, k'o što vi mislite, ja sam samo radio ono što su me učili, a učili su me da stalno budem budan, da pazim, da osmatram, da uvijek imam otvorene četvore oči!...--- Podsjetio sam ih da moraju znati da neprijatelj ne miruje, uvijek je budan, stalno rovari, tu je, svuda oko nas je, tako su mene učili, tako je jedino ispravno rezonovati...
NAČELNIK JE POGLEDAO u Zumreta, nasmiješio se poluironično i, blagim glasom, ne želeći da ga njegov stari prijatelj shvati pogrešno, reče mu: - Zumrete, druže moj, odavno su prošla vremena, o kojima ti govoriš.
- Kako to misliš odavno prošla? - nejasno Zumretu.
- Došlo vrijeme kada se neprijatelj ne mora izmišljati po svaku cijenu! - određen je načelnik.
- Zar hoćeš da kažeš da smo mi, nekad, izmišljali neprijatelja?! - zaprepašten je Zumret.
- Ne, ne, to - načelnik nastavlja s objašnjenjem. - Ali, druga su ovo vremena... Danas je čak i opasno izmišljati neprijatelja... I bez toga imamo sasvim dovoljno dušmana!...
ZASTAJUĆI I NERVOZNO povlačeći dim iz cigarete, Zumret iskolači oči prema Veri:
- Znaš šta sam mu ja na to rek'o?
- Šta?
- Rek'o sam da neprijatelja nije potrebno izmišljati, treba ga samo o t k r i t i i, poslije toga, p r o n a ći!... Ništa više... Sva mudrost je, eto, u tome!... A vi to, rek'o sam im, ne znate... Ne znate ili nećete da znate da ga pronađete!... Čuj, molim te, ja da izmišljam neprijatelja!... Ja, koji sam toliko toga učio i naučio, toliko radio i uradio... A znaš li, Vera, šta su rekli za Tahira i Mikolu?
- Šta?
- Žao im što je Mikola morao biti osuđen i zatvoren zbog fizičkog maltretiranja nedužnih građana!... A za Tahira i za to što su ga smjestili u ludnicu, kažu da je dato zvanično saopštenje za javnost o njegovom nervnom rastrojstvu!... Čuješ li ti to, molim te?... Nervno rastrojstvo!... Tahir - pa nervno rastrojstvo?!... On, onako miran i staložen, čovjek koji ima živce k'o konopce, pa on da zaglavi u ludnici?!
SEJDEF BEZDROB, ZAMJENIK NAČELNIKA, stojeći pored njegovog stola, a i ostala trojica su raspoređena oko Zumreta, ukočenog na stolici pred načelnikovim stolom, stoje, pažljivo i nijemo sve prate, pokuša Zumreta umiriti: - Vi se, gosodine Čekiću, očigledno bavite nečim što nije vaš posao... Morate to shvatiti!... Što prije, to bolje!... Žao nam je što je do svega došlo, ali nismo imali izbora.
- Je l' i za tri dana, koje sam proveo u istražnom zatvoru niste imali izbora?! - grakće Zumret.
- Da, žao nam je, ali to je moralo tako biti - potvrđuje Sejdef. - Morali smo utvrditi neke činjenice i sve detaljno ispitati!
- Kako vas, bolan, nije sramota! - poskoči Zumret, povisivši ton. - Zar smo, stvarno, mi, stari, zaslužili takav odnos?
- Ne miješajte bijele i obične bubrege! - oštro ga dočeka Sejdef Bezdrob, pogledašvi u načelnika, koji mu nijemo odobri to što kazuje. - Nemojte me, gospodine Čekiću, tjerati da vam opet govorim o šezdeset šestoj, o Brionskom plenumu, o tome kako smo se i zašto tada razišli...
Od zaprepaštenja, Zumret u prvi mah nije mogao da dođe do daha, a kamoli da prozbori nešto. Imao je osjećaj da ga ovaj mladi, nabrušeni, napuhani i samouvjereni Bezdrob - očigledno se iživljavajući u nedodirljivom položaju kontrolora atmosfere - želi podsjetiti na to da je, zajedno sa svojom generacijom, on još tada u b i j e n, uspješno neutralisan, bespovratno l i k v i d i r a n i da ga, zato, čudi kako to nije shvatio i kako se, uopšte, usudio da se - p o v a m p i r i i ikako pokuša suprotstaviti toj činjenici!
OPET ZANIJEMIVŠI, A BOLNO se sjetivši Bezdrobovog grubog nastupa, Zumret nervozno ugasi cigaretu: - Načelnik je vidio da je onaj žutokljunac pretjerao, pa je pokušao, Vera moja, da se malo opravda... Kaže, zahvaljujući tome što je Helga ipak pristala da se, unatoč svemu, uda za našeg Danka, nije bilo problema s Njemačkom ambasadom...
- Uh - odhuknu Vera - dobro je makar to.
- A što se tiče Kukića, kažu da će za koji dan biti postavljen na jednu važnu državnu funkciju i glas koji je puk'o po gradu o tome da smo ga mi ovdje maltretirali i degenečili, mogao bi imati neželjene političke posljedice!... Zamisli, molim te!... Niko ne govori o tome da li je on sumnjiv ili ne!... Niko da provjeri, makar malo, da li je on, stvarno, čist ili, ipak, prema našim dokazima, ima čvrstih argumenata za to da se osumnjiči kao obavještajac Intelidžens servisa!... Ne, ne, boli njih neka stvar, oni olako preko svega prelaze i još ga nagrađuju državnom funkcijom!
Ne mogavši sve to izdržati, Zumret naglo skoči od stola i nervozno se ushoda sobom. Vera sve nijemo prati, nemoćna je, ne zna šta reći, niti šta učiniti... Pomogla bi Zumretu, a boji se da to ne bude pogrešna riječ ili pogrešan potez...
-A ŠTO SE TIČE PISMA, koje ste, gospodine Čekiću, onomad pisali, kako vi rekoste, državi - nastavlja ukočeno, nabusito i zvanično ozbiljnim glasom Sejdef Bezdrob - to je posebna priča... To pismo bi nam, da smo cjepidlake, bilo dovoljno da potpuno iskomplikuje vaš položaj... Srećom, i tu smo odlučili da budemo velikodušni i da izrazimo razumijevanje, čak neku vrstu bolećivosti prema vama i vašim besmislenim potezima...
Zumret je, nemoćan i zanijemio, pratio ono što Bezdrob govori, očima ližući njegovo lice i figuru, bijahu sve ukočenija, kako su mu nove riječi izlazile iz usta: - Bilo je i onih, koji su zbog tog pisma bili zabrinuti, gospodine Čekiću... Jer, dopustite, ipak, nije uobičajeno da se neko tako, ni pet, ni šest, obraća državi... Kud bismo otišli, gdje bi nam bio kraj, kad bi svako, zbog nečeg što ga svrbi, presavio tabak i pisao pismo državi?
- Baš je tako, druže stari - odobrava načelnik, pružajući pobočnu podršku Sejdefu Bezdrobu, svojoj desnoj ruci. - Priznaj da to nije uobičajeno, a ni osobito pametno.
-ONI TO, MOJA VERA, tako meni, bez pardona! - Zumret se ukočio nasred sobe, nervozno mlatara rukama, bespomoćan i izgubljen. - Tako oni meni o pismu, a ne vide u čemu je njegova suština!... Ne vide da je ono ostalo kao jedina mogućnost da se, u posljednji čas, nešto ispravi!... Ne, ne, oni to ne shvataju!... Daleko su oni, draga moja, još od onoga što smo mi nekad radili i od onoga kakvi smo bili!... Ne bi me, vala, začudilo da im, nasred centralnog gradskog trga, organizuju demonstracije tobožnjih boraca za ljudska prava, protivnika abortusa ili paradu pedera!... A, ne, ne, neće ovo na dobro izaći!... Ova će s država, ako je čuvaju takvi kakvi su ovi, brzo raspuknuti k'o lubenica!... Nastavi li se ovako, mračne snage sa Zapada će je razvaliti za pola godine najdalje!... Ni kamen na kamenu neće ostati!... Upamti šta ti kažem, Vrera!
Uspuhan, nervozan, Zumret priđe stolu i uze novu cigaretu.
- Zumrete, ne uzbuđuj se, znaš da ti je srce slabo?... Ljekar ti je rekao...
- Ma, jebeš srce i jebeš ljekara! - odbrusi Zumret, povlačeći nervozno dimove iz cigarete. - K'o da je to sad važno!... U pitanju je država!... Zar ne vidiš kuda ovo vodi?!... Nas uskoro ima da nema, ženo Božja!!!
(Svršetak idućeg ponedjeljka) |
