|
Roman «Internovina» u nastavcima-2010.
I z j a v a (XX)
roman-ispovjed
Piše: Zlatko DUKIĆ/30.08.2010.
Posvećeno onima kojima su sve oteli. Sve osim nade.
 Nešto prije četiri popodne, bili smo nadomak Salzburga. Gradskom zaobilaznicom smo hitro prošli, ostavljajući grad na desnoj strani. Na nepun kilometar prije graničnog prelaza s Njemačkom, na velikom parkingu, iz daljine smo ugledali Zvezdanin BMW.
- Kasniš, bre, Ruse, kasniš! - prigovorila mu je Zvezdana, umjesto pozdrava, kad se mercedes zaustavio i mi izašli napolje.
- Izvini, Zveki, bilo je nekih zastoja u saobraćaju...
- A ovo je, znači, keva? - Zvezdana pogleda u moju Begajetu i nasmija se. - Drago mi je, gospođo, ja sam Zvezdana.
Moja se Begajeta pozdravi s njom, ne progovorivši ni riječi.
- Je li sve ostalo u redu, Ruse?
- Da, Zveki, nije bilo nikakvih problema.
- O kej, sine, o kej, onda da ne gubimo vreme... Ćale, za pravila znaš? - pogleda me i upita Zvezdana.
- Molim? - ne bi mi jasno u prvi mah.
- Zveki hoće da kaže, zemljače, da je sada vrijeme za drugu polovinu onog što si mi dao jutros u Harkanju.
- A, to - sinu meni i odmah se mašim za džep. Pružio sam, i to vrlo diskretno, jer je na parkingu bilo još šest-sedam automobila, Zvezdani 1.500 njemačkih maraka. Odmah potom, pare joj je dao i Rusmir, objašnjavajući:
- Dvadeset posto sam ostavio sebi, po običaju, Zveki.
- O kej, Ruse, o kej... - Zvezdana se, očigledno, žuri, dajući nama znak da se premjestimo u BMW, koji ona vozi. - Ruse, ti prenesi ćaletove i kevine stvari.
Rusmir iz gepeka svog mercedesa izvadi tri naše torbe, ostavi ih u BMW-ov prtljažnik, pozdravi se s nama, sačeka da Begajeta i ja uđemo u auto i da Zvezdana krene ka graničnom prelazu.
- Javljam ti se prekosutra, po dogovoru, Zveki - reče, malo glasnije, Zvezdani.
- O kej, Ruse, čekam tvoj poziv - odvratiće ona, dodajući gas.
BMW doslovno poskoči i ponese nas ka graničnom prelazu.
Ne znam da li si nekad bio na austrijsko-njemačkoj granici kod Salzburga. To ti je glavni prelaz, neka vrsta predvrata za Balkan i jugoistočnu Evropu. Nekoliko carinskih objekata, šest ili, čak, osam voznih traka s jedne i isto toliko s druge strane. Ogroman broj vozila, kamiona i autobusa, s obje strane. Prosto da se čovjek uplaši ili obeznani. Već je funkcionisao šengenski sistem otvorenih granica u Evropi. Kontrola nije bila ni blizu, kao nekad. Više rutinski, od slučaja do slučaja. Putnički automobili pogotovo nisu previše detaljno pregledani. Kamioni i autobusi su bili druga stvar...
Neposredno pred graničnom rampom, koje nije bilo, odavno je zamijenjena tek crtom na asfaltu, samo bi carinici, onako skoro odoka, zaustavili po neki putnički automobil, rutinski ga kontrolišući, Zvezdana je zaustavila BMW.
- Ne brinite za ovo, nije nikakav problem - reče nam, i da nas umiri i da odgovori na neizgovoreno pitanje o tome zašto smo stali.
Prošlo je, možda, dvije ili tri minute.
- Znači, pregledaju svako šesto - reče Zvezda naglas, ostavljajući nam nejasnim to šta govori.
Ubrzo će nam, međutim, biti jasno o čemu je riječ: stojeći pred rampom u svom BMW-u s njemačkim registarskim tablicama, Zvezdana je pažljivo snimila da, tog dana i tog časa, carinici rutinski kontrolišu svako š e s t o vozilo u koloni. Pobrinula se da, vrlo vješto, uđe u jednu kolonu i da bude - s e d m a po redu...
- Vrlo spretno ste to izveli! - rekoh joj, ne bez tragova divljenja, ali više uz zadovoljstvo i olakšanje što smo, bez problema, ušli na njemačku teritoriju.
- A šta ćeš, bre, ćale, iskustvo, dugogodišnje, nateralo me na to - odvratila je Zvezdana. - Ništa se, bre, ne sme prepustiti slučaju... Još nikad nisam omanula, pa što da mi se to, jebote, danas dešava!... Izvini, kevo, omaklo mi se!
Ubrzo smo, a tek je minulo četiri sata popodne, bili na širokom i komotnom auto-banu. Išli smo put Minhena... Kao da mi je neko, nevidljiv i moćan, s leđa skinuo ogroman kamen strahovanja, neizvjesnosti, zebnje pred pitanjem hoće li biti problema na granici...
Ušli smo u Njemačku!
Osjećao sam kao da smo Begajeta i ja već bili s našom Selmom i Almom, iako je do njih bilo još dobra tri sata putovanja.
Bavarska ravnica pukla pred nama.
Beskrajna, mirna i moćna.
Još malo, pa isto k'o naša Semberija.
Izbjeglištvo
7.
BIO JE GUST I HLADAN decembarski mrak, kad smo stigli u Manhajm. Još iz daljine, dok nismo sišli s auto-bana, tamu je iznenada popunilo raskošno svjetlo, blještavilo reklama, rijeka vozila, koja je promicala u oba smjera, živost golemog grada, koji, izgledalo je, nema ama baš nikakvih problema. Sasvim drugi svijet, u odnosu na onaj iz koga smo dolazili moja Begajeta i ja. Učinilo mi se, čak, bezobrazno drukčiji, bolji i bezbrižniji.
Tokom skoro četvorosatne vožnje, Zvezdana nas je detaljno i strpljivo, kao najstručniji turistički vodič, upoznavala s onim što nas čeka. Kazala nam je i mnogo onoga što ne znamo. Uz ostalo, i to da, prilikom organizovanog dolaska izbjeglih i prognanih u Njemačku, tamošnje vlasti imaju običaj da na sedam dana, u neku vrstu karantina, izoluju došljake.
- Boje se, verovatno, zaraznih bolesti, ko zna odakle i iz kakvih uslova nesretnici sve dolaze - prokomentarisala je Zvezdana.
Dodala je, pri tome, da za vas to ne važi, vozim vas pravo vašoj deci.
Ne znam kojim nas je sve ulicama i uličicama manhajmskim provela, al' se vidjelo da ih poznaje k'o svoj džep. Dovoljno je bilo samo da joj damo adresu, sve ostalo je odradila bez ikakvih problema... Na ono njeno pitanje sam, bezbeli, morao potvrdno odgovoriti.
...I ponoviti to, kad nas je dovezla pred zgradu, u kojoj su naša djeca imala stan. Bijasmo negdje na periferiji Manhajma, ako sam dobro zaključio u onom mraku, zaustavila se.
- Evo nas, stigli smo - rekla je, izašla iz auta i prišla dobro osvijetljenom zaključanom ulazu u zgradu, potražila ime na spisku stanara i pritisla zvono.
I Begajeta i ja smo gotovo istrčali iz BMW-a. Ustreptali, uzbuđeni, prišli smo ulazu. Iz interfona je doprlo pitanje:
- Ko je na vratima?
- Mi smo, sine! - kratko je, ne mogavši više ništa reći, odvratila Begajeta.
- Joj, stigli ste! - čuli smo iz zvučnika odgovor naše Selme.
ONO O ČEMU HOĆU DA TI govorim na ovom mjestu - a mnogo je stvari, koje ti moram ispričati, sve se bojim da nešto ne zaboravim - jeste susret sa Zekijom. Sjetićeš se, nesretna Zekija je Kadirova žena. Nju i Kadira su Milkan i njegove barabe odvele one ljetne noći u Sivo Polje. Kadir je iduće jutro, rek'o sam ti, otpremljen u Batković. Otud se nije vratio.
Zekija je, s grupom žena, djece i staraca, poslije razmjene, došla u Tuzlu, a onda ih je Crveni krst organizovano prebacio u Njemačku... Nju i sve iz njene grupe, zapalo je ono što mi je Zvezdana rekla: sedam dana su bili u karantinu... A onda su im vlasti osigurale pristojan smještaj, zbrinuli ih potpuno, omogućili redovnu socijalnu pomoć... Ma, jednom riječju, sve su učinili da se, makar tako, ublaži zlo, kroz koje su ti ljudi prošli...
Ona je, kao i drugi, po pravilima Crvenog krsta i po njemačkim propisima, imala pravo da se opredijeli gdje će i kome, ako koga ima, kad dođe u Njemačku. Bezbeli, odlučila se da ide sinu i snahi u Manhajm. Sin je, sa ženom, djece nisu imali, iz B-a otiš'o u ljeto 1991. godine, još se nije bilo pravo ni zagužvalo...
Stanovali su u Manhajmu blizu moje djece. Ako je to, za njihova mjerila, blizu, jer ti se autom valja voziti skoro deset minuta. Često smo se posjećivali i, što je inače bio običaj kod naših ljudi, iznenada tisnutih u tuđinu, jedni smo se na druge u svemu oslanjali. Pogotovo u nevolji.
(Nastavlja se narednog ponedjeljka)
|
