|
Roman «Internovina» u nastavcima-2010.
I z j a v a (XVIII)
roman-ispovjed
Piše: Zlatko DUKIĆ/16.08.2010.
Posvećeno onima kojima su sve oteli. Sve osim nade. 
-Ruse, ne mešaj se, bre! - Zvezdana ga grubo prekide. - Ne moraš ti, jebote, ćaletu prevoditi šta sam ja htela da kažem... Govorim srpski, da me ceo svet razume, čoveče...
- Izvini, Zveki - promrmlja Rusmir.
- Zaboravljaš, bre, da sam ja s Dorćola...
- Znam, Zveki, znam to - potvrđuje Rusmir.
- Hej, jebote, s Dorćola... To je legenda... Čista klasika, bre!... Znaš li ti, recimo, da, na samo pominjanje Dorćola, u Parizu staju mirno, u Hamburgu se barabama gaće tresu, a u Londonu ološ, čim čuje za Dorćol i za nas s Dorćola, skaču, jebote, u Temzu i plivaju, ne zaustavljaju se sve do Škotske...
Nije mi bilo jasno šta je ovim pisac htio reći, ali sam jasno rastabirio da je Zvezdana ovdje glavna, da ne da preda se i da će sve biti samo onako kako je ona poželjela i kako ona kaže.
- Ja bih, ako dopustite, da se dogovorimo.
- Tako je, bre, ćale, tako je! - Zvezdana se oraspoloži, nage se prema meni, jer sam sjedio na stolici do nje, i lupi me po ramenu, ali tako snažno, da mi se činilo da je to uradio gorila Savo Skot, a ne njena, na prvi pogled nježna ženska ruka.
- Pa, to sam i ja mislio - upetlja se Rusmir.
- Ne kenjaj, bre, Ruse - odbrusi mu Zvezdana. - Šta ima ti, bre, da misliš?... Jebote, za marone koje ćeš i ovog puta dobiti, tvoje nije da se umaraš i misliš, nego samo da ćaleta i njegovu gospu bezbedno dovezeš do Salzburga...
- U redu, znam to - promrsi Rusmir i pokri se ušima.
- Nego, ćale - okrenu se Zvezdana prema meni - da mi odmah preciziramo. Keva i ti ste, znači, naumili da giljate u Nemačku?
- Da, to želimo
- O kej. Lepo. Prirodno... Bežiš k'o svaki normalan čovek iz onog ratnog sranja. Razumem te, bre, ćale, s Dorćola sam, svetski tip sam... Oni naši tamo, dole, stvarno, mnogo, bre, kenjaju. Razbucaše, jebote, onako lepu zemlju, mamu im barapsku... Šta sad čoveku drugo preostaje, nego da beži glavom bez obzira?!... I ja sam pobegla od tog sranja, ćale, veruj mi... I uopšte mi se tamo ne vraća!... Ni Beograd, ni Dorćol, nije k'o što je nekad bio!... Nakotili se, bre, seljaci, sve gedžovan do gedžovana, jebote!... Gde, bre, da se vratim? I kome, jebote?... Šta ću tamo?... Ne mogu da poslujem s prijateljima, k'o do juče... Nekad sam mogla u Skoplje, u Prištinu, u Titograd, Sarajevo, Zagreb, Ljubljanu... Gde mi je ćejf, mogla sam da idem, bre... A sada, jebote?... Preostaje mi jedino da, jebote, pomognem nesretnicima k'o što si ti, ćale.
- Kada je to izvodljivo? - upitam Zvezdanu.
- Pa, sad, ćale, to ćemo dogovoriti - Zvezdana tu uze iz džepa neki mali crni blok, poče ga listati, pa, kad nađe traženo mjesto, pogleda me. - Za četiri dana, u sutobu. Tada imam slobodan termin. Je l' štima, ćale?
- Da, da, svakako...
- U redu - Zvezdana klimnu glavom, uze kutiju s cigaretama i vidje da je prazna. Okrenu se gorili. - Savo, sine, trkni der do auta, donesi mi paklo pljuga.
- Si, šefe - prvi put progovori Savo Skot i, nezgrapnim hodom gorile, gegajući se, izađe.
- To ćete zadovoljstvo, ćale, koštati tri milje!
- Molim? - pogledam u Zvezdanu, nejasno mi.
- Šta je, bre, ćale, da ti nije mnogo?
- Ne, ne... Mislio sam...
- Po milju i po po glavi, ćale - objašnjava Zvezdana. - Zar je tri hiljade maraka mnogo za spašavanje dve ljudske glave, čoveče?
- Ne, ne, nisam mislio da je mnogo, nego...
- Tarifa je takva, ćale, i tu nema odstupanja...
- U redu, nema problema - odgovorim.
- O kej, ćale, vidim da si laf, s tobom se čovek lako dogovara... Mora, bre, da i ti imaš neka iskustva u biznisu?
A onda je grunulo!
Iznenada.
Tako snažno da su se zatresli prozori, zidovi, stolovi i stolice u čardi. Svi smo skočili od stola i, skamenjeni, legli na pod.
- U, jebote, šta je ovo? - prva je, ležeći na podu, progovorila Zvezdana.
Nije ona ni završila pitanje, a - ispred čarde su zapraštali rafali, da bi se, skoro istog trenutka, pucnjava prenijela i unutra, u restoran. Sve okolo je praštalo. Izmiješali se fijuci i zvuci ispaljenih metaka s ljudskim zapomaganjem...
...Tri minute kasnije, sve je bilo gotovo.
Zavladala je tišina. Opasna i prijeteća.
Zvezdana se prva podigla.
- Ruse, diži dupe, bre! - naredi Rusmiru.
Poslušali su i on i Pišta. I ja za njima.
Izašli smo, ispitivačkim hodom, polako, iz separea. Restoranska sala je bila - kao ratište poslije žestokog obračuna. Ispreturani stolovi i stolice, mecima izrešetani zidovi i boce iza šanka, miris baruta reže oči i štipa za nos... Na podu - tri nepokretna tijela u lokvama krvi. I još trojica ranjenih, koji zapomažu. Na ruskom jeziku, ako sam uspio razumjeti...
Izašli smo napolje. Jedan automobil gori. Ekslozija ga je totalno uništila. Jedva se prepoznaje koje je marke bio. Nedaleko od njega, na asfaltu još dva nepomična tijela. Uza sam automobil, ležeći teško ranjen, stenjući i zapomažući - Savo Skot.
Zvezdana je odmah krenula prema njemu. Mi za njom.
- Šta je, bre, Savo, sine? - vikala je, prilazeći mu.
- Iznenadili su me... - Savo teško govori, stenjući. - Grunulo je čim sam otvorio vrata auta... Bili su to Rusi, šefe... Sredili nam auto... A i mene, izgleda...
Savo tu izgubi svijest, ostajući da leži nepomično, dok mu je krv liptala iz glave, desnog ramena i lijeve noge.
Očas se sjati gomila svijeta. Zvezdana naredi Pišti i Rusmiru da se pobrinu za Savu. I ja sam im pomog'o.
- Ruse, daj svoj auto - naredi Rusmiru.
Rusmir doveze svoj mercedes, otvori zadnja vrata i, s Pištom, unese bespomoćno Savino tijelo unutra.
- Idemo, Ruse - naredi Zvezdana, žureći.
Zakoračivši jednom nogom na mjesto do vozača, okrenu mi se:
- Ćale, prema dogovoru... Subota u devet ujutro!
I odoše Zvezdana, Rusmir i ranjeni Savo Skot mercedesom.
...Obračun mafijaških grupa, nacionalno podijeljenih i često na nož zavađenih, u Harkanju nije bio rijetka, ni čudna stvar. To sam i prije znao. Ali, prvi put sam sada bio svjedok, skoro učesnik pucnjave. Meci su zviždali i iznad moje glave. Uspio sam pobjeći od metaka i granata kod kuće, a ovdje me doček'o sasvim drukčiji rat...
Tri Rusa i dva Srbina... Nije im bilo pomoći... Pišta mi je, sutradan, pričao da je to neka vrsta normalnog ceha u toj vrsti biznisa... Ljudska glava je jeftina i smatra se potrošnim materijalom.
6.
Suha, hladna i vjetrovita, začudo bez snijega, bijaše decembarska subota. Prethodne večeri, gazda Pišta je došao u naš privremeni stan, Begajeti i meni, i podsjetio: sutra ujutro, po nas dolazi Rusmir, vozi nas preko Mađarske, do granice s Austrijom, onda duž Austrije, sve do Salzburga; tu nas čeka Zvezdana, preuzima nas pred austrijsko-njemačkom granicom, s austrijske strane, na svoj način, ali sigurno prebacuje preko grane i vozi dalje. Do cilja.
- Kako ćemo na austrijsko-mađarskoj granici? Nemamo ulaznu vizu? - pitam Pištu.
- Ništa ne brini - odgovori on samouvjereno. - To je Rusov problem, za to je plaćen... On redovno ide preko jednog manje prometnog prelaza, ima tu neke svoje veze... Vaši pasoši i ostali papiri su kod njega, sve će biti u redu...
- Baš dobro, hvala, Pišta - odvratim kratko.
- Nego, moja Eržika i ja vas pozivamo na oproštajnu večeru... Znate, dobri ste ljudi, drago nam je što ste bili kod nas, a za uspjeh i sreću - želimo da zajedno s vama provedemo ovo veče...
Te divne, nezaboravne večeri, sjedili smo do iza ponoći.
(Nastavlja se narednog ponedjeljka) |
