Optimus Template

Roman «Internovina» u nastavcima - 2010.

I z j a v a (XIII)
roman-ispovjed

Piše: Zlatko DUKIĆ/12.07.2010.
Posvećeno onima kojima su sve oteli. Sve osim nade.

- A deca, šta njena deca?
- Ništa, sakrila se u ćošak, zapretili smo im da ne smeju zucnuti, dok im mi obrađujemo mamicu, mamicu im... Izredali smo se sva trojica, žena vrišti k'o kobila, ali radi li, radi... Vidi se, bre, da je Turkinja razrađena k'o cirkular, ne bi četvoro štenadi nakotila da nije...
- Na kraju ste je, svakako, dokrajčili?
- Nismo... Naišao ostatak voda, zovu da požurimo... Dovoljno je bilo da smo se izredali. Samo smo je išamarali, da nas upamti... Žurili smo, nismo čak stigli ni kuću da zapalimo.
- E, šteta, bre, šteta, Žiko...
NISAM VIŠE mogao slušati. Osjetio sam kako mi se želudac diže pod grlo. Nemoćan, a u strahu od toga da nekim potezom ili, čak, riječju ne kažem ono što ne bi trebalo, samo sam pogledao u svoju Begajetu i izašao iz kupea... Napolju, u hodniku, stao sam pored otvorenog prozora, da udahnem svježeg vazduha. Mislio sam da će mi, u odnosu na gadosti koje sam čuo u kupeu, to bar malo pomoći. Iako sam znao da pomoći, jednostavno, nema... Jer, ako je sve što su nam radili isto ili slično onome što sam čuo, onda ovo ne samo da je crno, naopako vrijeme ljudi-neljudi, nakaza u obliku insana, već i pakao, čije dno se ne vidi, čiji kraj se ne naslućuje i čija cijena je već užasno pregolema. Ako ona dvojica, takoreći juče rođena, s onakvim uživanjem pričaju o sopstvenom zvjerstvu, o zločinu, o odnosu prema drugim ljudima, grešnim samo zato što su Turci i balije, onda ne znam - prvo - kako se mnogo prije, odavno nije moglo vidjeti s kim mi to živimo i na šta taj život može izaći, a onda - drugo - da li će, kad pakao jednog dana prođe, a mora proći, ikad više biti moguće živjeti, uz uvjerenje da živiš normalno, s nekim ko je s takvim, više nego psihopatskim ushićenjem i zadovoljstvom pričao o onome što ni životinje ne rade?
Tri cigarete sam u hodniku popušio, prije nego što sam smogao snage da se vratim u kupe. Begajeta će mi, kasnije, ispričati da su dva vojnika nastavila s istom pločom. S istim, ushićenim uživanjem su referisali o pljački, silovanju, paljenju turskih kuća... Sve do dolaska voza u Kruševac, kad su napustili kupe. Zajedno s gospođom, čiji sin dežura kod Sarajeva, a majka jedva čeka da joj se dete, živo i zdravo, vrati kući.
RUSTEM NAS JE čekao na željezničkoj stanici u Novom Pazaru. Na Begajetinom i mom licu, uočio je i tragove užasnog doživljaja iz voza. Pitao je je li sve u redu. Nismo mu mogli lagati i kazati da jeste. Ukratko odmah, a kasnije detaljnije, ispričali smo ono što smo preživjeli u vozu od Beograda do Kruševca.
Ništa nije rekao. Ništa, osim kratkog komentara o tome da je to često moguće čuti i u ovom kraju i da legitimacija takvog herojstva, nije nikakvo čudo. Štaviše, gotovo je to postalo stvar prestiža. Onaj ko ode u Bosnu (prije toga u Hrvatsku, naročito Vukovar) i vrati se otud praznih šaka ili bez priča o junaštvu, manje vrijedi i manje je ugledan. I obratno.
- Kakva su ovo vremena, moj Rusteme? - upitao sam ga, još iste večeri, i to gotovo naivno, jer sam znao odgovor na to pitanje, kad smo, pred njegovom velikom kućom, sjedili i pričali do duboko u noć.
- Nikad gora i nikad teža! - odgovorio mi je kratko. I tačno.
I te večeri, a i kasnijih dana, pričao sam Rustemu šta se sve dešavalo u B-u. I on meni o zbivanjima u Novom Pazaru i cijelom Sandžaku. Još tokom rata u Hrvatskoj, na hiljade Sandžaklija je izbjeglo. Spašavali su se od vojne obaveze i od rata. Status dezertera i bjegunca, najčešće u Tursku, ipak im je više odgovarao nego ratovanje za srpski interes. I kad je počeo rat u Bosni, isto se ponovilo. Najčešće su odlazili u Tursku. Rustem je bio vrlo precizan, tvrdeći da je nepristajanje na rat protiv braće Muslimana, postao još snažniji motiv za to da se bježi iz Sandžaka i, na taj način, jasno izrazi riješenost na otpor i neslaganje s vladajućim, ratnohuškačkim i ubilačkim režimom.
- Raznim neprijatnostima i represijama smo, zbog toga, još izloženi - kazivao je Rustem. - Na svakom koraku nam se montiraju smicalice. Naročito to osetimo mi, koji se bavimo biznisom... Lokalna i viša vlast je korumpirana, sklona pritiscima, političkoj manipulaciji i lopovluku. Malo šta u poslu možeš uraditi, a da te glava ne zaboli. Kad na to ne pristaneš, imaš problema, što se na mom iskustvu najbolje potvrdilo...
Rustem je bio uspješan poslovni čovjek. Osim lanca prodavnica i veletrgovinskih skladišta, imao je hotel i dva restorana. Tri sina i kćerku, odrasle i uspješne kao i on, odavno je udomio i skućio. Uz svoju, veliku kuću, napravio je tri kuće sinovima, a kćerki, udatoj u Novom Pazaru, kupio je plac i pomogao u pravljenju kuće i u poslovnom uspjehu njenog muža. Sva tri Rustemova sina su radila u njegovoj firmi
- Sve teže je u poslu - primijetio je. - Pod ovom vlašću možeš uspeti samo na dva načina: nepošteno i korumpiranjem ljudi iz vlasti... Ja nisam naučio ni jedno, ni drugo... Ipak, gura se nekako... Srećom pa smo mi ovde međusobno povezani, solidarni, jedni na druge upućeni. Jaka smo i uspešna zajednica, nacionalna i verska. Četnička ideologija preplavljuje i ovaj dio zemlje, ali obično na nama polomi zube.
Veliki broj izbjeglih i prognanih iz Bosne je spas našao u Sandžaku. U samom Novom Pazaru - nekoliko hiljada, uglavnom nesretnika iz istočne Bosne i iz Sarajeva.
- Talasi izbeglih i prognanih su bili naročito izraženi u maju, junu i julu - kazivao mi je Rustem, kad smo jedne ranoseptembarske večeri sjedili u bašti. - Organizovano smo ih prihvatali, osiguravali im smeštaj i boravak, nekima našli i posao. Većina je želela dalje. Najčešće u Tursku. Jedan broj se zaustavio u Makedoniji. Sve smo ih spasili i pomogli koliko smo mogli... I zbog toga smo imali problema s vlašću. Optuživali su nas za antidržavno delovanje. Bilo je provokacija - u medijima, na političkim skupovima, čak u montiranim sudskim procesima. Bilo je i terorizma i siledžijstva. Znalo se, recimo, desiti da objekat ili poslovni prostor nekog uglednog Muslimana, za koga se pretpostavljalo da pomaže sunarodnicima, izbeglicama i prognanima, bude meta bombaškog napada ili podmetnutog požara... Policija i vlast se na to nisu osvrtali. Kao da im je sve to bilo normalno, očekivano i sasvim prirodno.
...PROLAZILI SU DANI. Moja Begajeta i ja se nismo ni na šta mogli po-žaliti. Rustem nam je dao na raspolaganje cio sprat svoje goleme kuće:
- Sve što je moje, i vaše je - rekao je odmah pošto smo došli. - Ni od koga i ni od čega ne zavisite. Ostanite koliko god hoćete. Ono zlo u Bosni se, pre ili kasnije, mora završiti. Dotle, sve ovo vam je na raspolaganju...
Ipak, Begajeta i ja smo znali, čak i onda kad to nismo pokazivali, da smo na tuđem. Daleko od svog i, pogotovo, daleko od svojih kćeri. Iako smo se redovno čuli telefonom, nedostajale su nam. Nakon otprilike tri sedmice boravka u Novom Pazaru, sredinom jednog tmurnog i kišovitog dana, došla je na red i tema - šta i kuda dalje.
- Ja bi', Raife, da mi idemo?
- Kuda, Begajeta?
- Ne znam, ali ovdje ne možemo dovijeka ostati... Najbolje bi bilo djeci da idemo...
- Rustem prekjuče pomenu Tursku.
- Kakvu crnu Tursku, moj Raife?
- Kaže da tamo ima poslovne prijatelje, čak i familije, pa bi nas njima uputio, da nas smjeste i da tamo živimo i radimo... Pomogli bi nam, kaže, da se snađemo, čak i neki pos'o da počnemo...
- Neću ja to, Raife! - odlučno će Begajeta. - Neću da, u ovim godina-ma, počinjemo od nule!... Hoću ja svojoj djeci!
- Možda si u pravu?
- Postaje mi neprijatno, Raife... Sjedim besposlena, sve nam je na raspolaganju, ništa nam ne fali... Nezgodno mi. Ja sam naučila da radim... Rustemova žena mi ne da ništa. Ni u kuhinju da uđem... Kol'ko puta sam htjela da joj pomognem, zaželila sam se razviti jufku za pitu, al' ona ne da ni pomislit' na to...
Kaže mi: Ti si ovdje gost, a gost ne radi, njegovo je da uživa!.
(Nastavlja se narednog ponedjeljka)