|
Roman «Internovina» u nastavcima - 2010.
I z j a v a (XII)
roman-ispovjed
Piše: Zlatko DUKIĆ/05.07.2010.
Posvećeno onima kojima su sve oteli. Sve osim nade.
 -OSJEĆAM SE K'O U tuđem svijetu. Ne mogu se požaliti da mi je loše, da imam problema, ali... Nije to, Raife, više nije ona zemlja, ni onaj život... Ko mi garantuje da se neko neće sjetiti da sam i ja Turčin?... A zna se šta to ovdje znači, na ovako naopakom vaktu! - završi Mustafa.
- Ne brini, rođače, možda ni zlo nije onoliko naopako, koliko izgleda?
Ne znam koga sam time, zapravo, htio više utješiti. Sebe ili njega? Ili nijednog od nas?
Do kraja te godine, znači nekih tri i po mjeseca po našem odlasku počele su Mustafine nevolje na poslu. Iznenada, kako su zvanično objasnili, ispostavilo se da, zbog smanjenog obima usluga, on više nije potreban kao viši medicinar u zavodu... Malo je nedostajalo da „viškom" proglase i nje-govu ženu Radojku. Ona je, ipak, ostala na poslu, on nije. Potrajalo je to duge tri godine... Sve do pred kraja rata. Onda su ga pozvali nazad, na po-sao, a pola godine kasnije je penzionisan. Radojka je radila još dvije godine. Onda je i na nju nedavno došao red za penziju.
Brzim vozom iz Beograda, do Novog Pazara nam je trebalo pet i nešto sati vož-nje. Begajetinom dajdžiću Rustemu smo javili kad dolazimo, da nas čeka.
Sjeli smo u kupe, zajedno s mlađim bračnim parom i ženom srednjih godina. Nas petoro. Minutu-dvije prije polaska voza s beogradske željez-ničke stanice, u kupe uđoše dva vojnika. Bučno, đilkoški sirovo i neote-sano... Nisu ni pozdravili. A još manje pitali ima li slobodnih mjesta. Uvalili su se u kupe, na prostor za prtljag podigli svoje vojničke torbe i - nastavili da piju.
Ovaj detalj pričam zato što će, sve do Kruševca - a ispostavilo se da su ta dva vojnika iz nekog kruševačkog sela, išli na odsustvo kući - trajati prava gnjavaža. Niko od nas nije do riječi mogao doći, a nije nam se ni razgovaralo, kad se zna o čemu su dva vojnika kazivala. Osim one žene, koja je imala razumevanje prema njihovoj priči...
Friško su se vraćali s ratišta u Bosni i razmetali svojim podvizima i majstorijama u istrebljivanju balija i Turaka. Mlađi bračni par, ne znam ni ko su ni šta su, nastavili su put kad smo mi izašli u Pazaru, šutio je cijelo vrijeme. Begajeta i ja - pogotovo. U neko doba smo se i prepali. Jer, šta da su ona dva pijana soldata, ustanovili da smo i mi njihove omiljene mete, balije...
Žena iz kupea im se, u jednom trenutku, pridružila u priči. Obavijestila ih je da je i njen sin ratnik, da je negdje na frontu kod Sarajeva i da se iskreno nada kako ćemo, što pre, potamaniti tu tursku žgadiju, pa da mi se dete vrati kući živo i zdravo.
Vojnici su, ipak, bili posebna priča. Pogotovo onaj visoki, koščati, pijaniji. Njegov drug mu je stalno davao šlagvort, a ovaj se razmetao - nadugo i naširoko.
Po priči, bili su na ratištu kod Zvornika, Bratunca i Vlasenice. Pripadali su Užičkom korpusu. Ukratko rekonstruisana, mračna samohvala o njihovom herojstvu:
ČIM SU PREŠLI DRINU, „očistili" su Zvornik od „balija". Onda su, poslije zvorničkog Kula-grada, krenuli ka Bratuncu. Tu su, po njihovoj priči, bez većih problema pomeli sva turska sela, a onda su se junačili na pohvatanim balijama, koje su kao pacove mlatili na stadionu u Bratuncu i u fiskulturnoj sali srednjoškolskog centra. Kad su tu obavili posao, krenuli su sa svojom jedinicom prema Vlasenici. Vojnik-govornik je, s neskrivenim uživanjem i vampirski krvoločnim zadovoljstvom, pričao kako su, u jednom vlaseničkom selu, ušli u muslimansku kuću. Povod za kazneno čišćenje je bilo traženje oružja kod mudžahedina.
- A znali smo, bre, da nema ni oružja, ni mudžahedina... Al', da ga jebeš, morali smo imati izgovor za ono što nam se pružilo kao lepa prilika da opljačkamo što se dalo maznuti i da kresnemo koju jedru Turkinju, kad su već tu, prosto nam se nude - životinjski uživajući u svom herojstvu i tražeći da to zadovoljstvo podijele i oni koji ga slušaju, razmetao se onaj koščati, u bradu zarastao, neuredan, po znoju ušćuhli vojnik. - Ušli smo u kuću, znaš to, bre, i ti, Žiko, sećaš se, bio si u susednom, drugom vodu... U kući jedna baba, starija, oni to zovu nena, i dve devojke, skoro devojčice... Da ga jebeš, jedna nije mogla imati više od šesnaest, ona druga uvrh glave osamnaest godina... U kuću smo ušli moj drug Veljko, išli smo zajedno na zanat pre dve godine u Kruševac, i ja... Babu smo mlatnuli kundakom, ne znam da l' se ikad više digla... One dve balijske jarebice, odmah smo dohvatili. Vrištale su, bre, i skičale k'o krmad, kad ih kolješ, al' nije im pomoglo...
- Razumem vas, deco, razumem vas, bili ste, sigurno, izazvani - doba-cuje ona žena, čije dete je na sarajevskom ratištu, ne skrivajući da s paž-njom sluša, čak u izvjesnoj, nakaznoj mjeri i uživa u ovoj priči.
- Tako je, gospođo, u pravu ste - pijano dodaje onaj koščati, naginjući i potežući dobar gutljaj. - Izazivali su nas, celo vreme otkako smo prešli Drinu... Zar može, bre, biti veća provokacija, nego kad ti, čim mu dođeš u dvorište ili u kuću, neki starkelja ili babuskara, nazove dobar dan. K'o da ti je najrođeniji. Pa još kaže: - Nemoj, sine, nismo ti ništa krivi! - K'o da sam joj ja, bre, dete, sin, šta li?... Kako da te ne isprovocira, kad ti se tako obrati?... Ti ih pitaš imaju li para, zlata i drugih dragocenosti, a oni ti, turska gamad, kažu: - Sine moj, mi smo sirotinja, ništa nemamo...! - Kako, bre, da izdržiš i da na to ne odgovoriš?
- Razumem te, dete, sasvim te razumem! - odobrava ona rascvala gos-pođa, čiji sin čuva Sarajevo.
- Nema ti, bre, druge nego da ih odalamiš kundakom, a ako se koprcaju, tu je rafal ili, nož, ako ti se ne žuri, pa imaš vremena i za sitna zadovoljstva?!
- A onda sve to lepo, kad završiš, zapališ! - dodaje drugi, takođe sve pijaniji vojnik, prasnuvši, potom, u takvo divljačko cerekanje, kao da je ispričao najefektniju šalu. Kao da se ne radi o pljački, besprizornom ubijanju, paljevini ljudi, nego trijebljenju nekih opasnih zvijeri, koje treba potamaniti, jer ugrožavaju časni ljudski rod...
- Tako je, bre, Žiko, tako je! - manijačko odobravanje stiže od koščatog vojnika, koji će opet potegnuti iz bocu. - Nego, da se vratim na one dve Turkinje... Dakle, Veljko i ja smo im smirili babuskaru, a onda dohvatismo njih dve... Pitamo: ima li muških glava... Kažu da nema. Gde su? - pitamo. Kažu - ne znaju... Ma, šta ne znate, rospijetine jedne turske, sa' ćete videti kako znate... Veljku kažem da se prihvati one starije, a ja dovatim onu mlađu... Vrištale su, bre, sve se ori, al' ne vredi im... Opirale se, koprcale k'o zmije, ali su radile šake, šamari pucaju levo i desno, čoveče... Da ga jebeš, nek' se zna ko je gazda!
VOJNIK-GOVORNIK NAPRAVI pauzu. Onaj drugi, vojnik Žika, nestrpljiv. Uživio se u priču, jedva čeka nastavak.
- Šta bi dalje, bre?
- Kako šta bi?... Pa, zna se, da ga jebeš, zna se, bre... U neko doba, kad je svako od nas izgustir'o onu svoju, promenili smo se... Sve se to, znaš, dešava na podu, u toj sobi, gde smo ih zatekli... Promenili se Žika i ja... Kažem ja njemu evo tebi sada ova, a daj ti meni tu, da vidim kakva je razlika... I video sam, bre, video sam razliku... Moram ti reći - tu se monstrum-vojnik sjetio da nije sam u kupeu i da, pored one gospođe, čiji sin "bdije" nad Sarajevom, u „publici" postoje još četiri osobe, koje, u najmanju ruku, nezainteresovano, ako ne s gađenjem, a Begajeta i ja s očajem nemoći, sve to slušaju, pa nas pogleda - ona mlađa je bolja... Ipak je, bre, piletina piletina, da ga jebeš...
Tu se monstrum-narator zagrcnu od divljačko-siledžijskog pijanog cerekanja, baci pod noge dopušenu cigaretu i odmah zapali novu. Onda podiže glavu, isprsi se, kao da je učinio najjunačkije djelo. Nakaza u njemu je, očigledno, očekivala reakciju. I to divljenja. U najmanju ruku...
- A šta je bilo na kraju?
- Kako misliš, Žiko?
- Pa, šta ste uradili s te dve Turkinje?
- Kako, bre, šta?!... Zna se... Vatra sve rešava. Kuća je gorila k'o papir... Ona babuskara i njih dve, bile u nesvesti, ostale su u plamenu...
Tajac. Samo kratko. Ne zato što je zaprepaštenje, najmanja reakcija, koja bi se mogla očekivati od normalnog ljudskog bića, poslije ovakve priče. Ne, tajac je uslijedio zato da bi se priča o junaštvu nastavila.
- Nešto slično se i meni desilo kod Srebrenice - nastavlja drugi vojnik-monstrum, po imenu Žika.
- Je li? A što to, bre?
(Nastavlja se narednog ponedjeljka) |
