Optimus Template

Roman u nastavcima: „Svi naši razvodi i ostale porodične priče"

PRVI BRAK I DRUGA VESNA (VI)

Piše: Aleksandar Bećić/04.02.2012.

Samo što sam prestao da razmišljam o zajedničkom letovanju, javila mi se jednog jutra i rekla da joj hitno trebaju moje torbe: ide sa sestrom na more, a nema u šta da spakuje stvari. Ne mogu baš da se setim da li mi je pao mrak na oči ili sam skočio od besa, ali sam joj, u svakom slučaju, rekao da odmah dođe do stana u kom sam živeo. Dao sam joj 15 minuta da stigne do moje zgrade, kako bi raspravili njeno ponašanje. Mislim da je stigla u kraćem roku. Čekao sam je pred zgradom, još više ljut nego što sam bio tokom telefonskog razgovora: "Šta ti sad ovo znači?", postavio sam pitanje tiho.
"Kako to misliš?", odgovorila je ratoborno.
"Zar te nisam pet puta pitao da odemo na more?"
"Jesi, ali kako da to uradim? Znaš da sam imala obaveza oko ispita, da sam morala da radim, da sam morala da pomažem mojima na imanju."
"A šta se to tako naglo promenilo?"
"Kako šta? Jednostavno, dobila sam priliku da idem na more bez para."
"Ozbiljno? A kako to?"
"Zorica i ja idemo kod strica u kuću!"
"Pa?!?"
"Pa šta da kažem stricu, ko si ti?!"
"Kakve to veze ima?"
"Lepo te pitam, šta da kažem mom stricu..."
"Čekaj, zar tvoj otac ne zna ko sam ja? Zar nije baš on meni pre mesec dana rekao da ide na more sa tvojom majkom i bratom, a da ja treba da pazim na tebe i tvoju sestru? To sam verovatno radio tako što sam spavao pred kućom, je li, sa puškom u rukama i čuvao vas, ha?"
"Saša, nemoj tako..."
"Ama, ako tvoj otac nema ništa protiv toga što se mi zabavljamo, kakve veze ima tvoj stric i njegovo mišljenje?"
"Kako ne razumeš? Moj stric je jako konzervativan i..."
Glup izgovor me je uvek nervirao.
"Znaš šta: dosta mi je svega! I tebe, i svih tvojih priča i tvoje porodice! Svega!", sipao sam rafalno prema Dragici. "Uzmi torbe, ne moraš uopšte da mi ih vratiš. Ne trebaju mi. Ako baš hoćeš, neka to uradi tvoja sestra. Tebe ne želim bre da vidim! Ionako te torbe dajem samo zato što sam njoj to i obećao. Ne želim da te vidim. Da li ti je jasno?!"
Bacio sam torbe pred nju, okrenuo se i otišao. Ona je ostala naslonjena na svoj auto i gledala za mnom. Krenula je tek kad sam ušao u stan. Bio sam slobodan. Tačnije, mislio sam da je ona završila svoju priču u mom životu.
Već te večeri flertovao sam kao lud sa svim iole privlačnim devojkama na 100 metara oko mene. Staro pravilo mog oca je glasilo: "zaboravi devojku tako što ćeš naći drugu već isto veče".
Nije mi uspelo iz prve, ali, moram priznati da sam bio jako zabavan. To su primetile Marija i Vesna. Marija je bila visoka, mršava i kovrdžava, nosila je velike naočare i neprekidno je brbljala. Vesna je bila bucmasta, malog nosa, velikih, nasmejanih, plavih očiju, prelepog, toplog glasa, maznog baš onda kad treba.
Sedeli smo u dramskom studiju i zajedno pili kafu sasvim slučajno, silom prilika: ostali stolovi su bili zauzeti. Njih dve su brzo ispile prvu kafu i prevrnule šoljice, kako bi saznale šta ih čeka u danima što dolaze. Ja sam se trudio da ispadnem laf, častio ih pićem i usput se udvarao Vesni svom silinom, kao što sam to radio u godinama pubertetskih, srednjoškolskih nastupa. Čak sam joj gledao u talog od kafe, predviđajući joj susret sa momkom njenog života. Naravno, dok sam joj govorio o toj muškoj osobi opisivao sam pomalo neodređeno upravo sebe. Na to se nasmejala, ali i pristala da se sretne sa pomenutom muškom osobom već sutra naveče, kod bioskopa, kako bi gledali neku komediju.
I danas, kad se setim Vesne, moram da kažem da su meseci sa njom bili veoma srećan period mog života. U vezi sa njom nije bilo velikih reči, niti zakletvi. Ni velikih opisa. To je jednostavno bilo to: uzbudljivo, nežno, skriveno od tuđih pogleda, samo naše, a opet, svačije i jasno vidljivo. Mislim da bih i danas voleo da vidim njene oči, čujem njen glas... Ne, ne zato što žudim za njom. Odavno sam savladao lekciju o podgrejanoj supi, baš kao i vi, nadam se. Vesna je bila jednostavna, za razliku od mnogih nabeđenih "riba" koje sam sreo u svom životu. Ako bi rekla da je tužna, onda je bila tužna kao polarni dan. Ako bi bila srećna, vesela, nije govorila ništa. To je bilo prirodno, jasno vidljivo stanje. Stanje na kom su joj mnogi zavideli.
Nikad nismo povisili glas jedno na drugo. Kupovao sam joj grisine, čokoladne bombone, sladolede... Smejao sam se njenoj iskrenoj zabrinutosti za liniju dok je tamanila poslednju kockicu čokolade s lešnicima. Beskrajno dugo sam znao da gledam u njene oči. Posmatrao sam samo meni vidljivo more. Kao i mnogi zaljubljeni u očima svojih devojaka. Šta ćete, svi muškarci su valjda patetični na isti način.
Vesna je bila moja druga polovina. Zanimale su je stvari o kojima ja nisam imao pojma. Bila je dobra u njima. Volela je kako pevam, kako pričam, kako pazim na nju. Voleo sam jednostavno sve na njoj, koliko god bila daleko od savršenstva.
Upisala je mašinstvo. U Beogradu. U isto vreme trebalo je da počnem da radim za jednu beogradsku privatnu televiziju u osnivanju. Ostvarivao se moj san: mogao sam da živim sa njom potpuno sam. Mogao sam da sanjam o karijeri u velikom gradu. Mogao sam svima da dokažem kako sam sposoban za čuda. Njoj i sebi naročito. Opisivao sam to strastveno i zaneseno dok smo sedeli za stolom u njenom studentskom stanu i jeli picu. Ona je dugo ćutala i smeškala se, dok sam planirao sve do detalja.
"Ako sad počnemo da živimo zajedno, nikada neću završiti školu", rekla je tiho. "Znam sebe. Za dva meseca ću da poželim da imamo bebu. Onda ćemo je napraviti. I ja ću je maziti i paziti baš kao što pazim i tebe. A onda ću jednog dana na ulici sresti neku Mariju i sa njom ću otići na kafu. Dok ja budem uspavljivala naše dete u kolicima, ona će žuriti na sastanak i sešće u svoj službeni automobil. A ja ću joj zavideti. Ne mogu to da uradim Sale", nastavila je najnežnije što je mogla, ali ipak dovoljno odlučno.
Sedeo sam i gledao u čašu soka preda mnom, valjda zbunjen njenim rečima. Svaka njena reč, ma koliko tiha, udarala je nezamislivo jako. Trebalo mi pet minuta da se oporavim. Onda sam prelomio u sebi. Klimnuo sam glavom, nasmešio se i rekao: "Idem po cigarete."
Nisam se vratio. Seo sam na prvi autobus i otišao u Čačak. Bez svojih stvari. Zašto? Valjda zato što sam osećao da je moj naizgled nepotopivi brod potpuno potonuo.
Sa Vesnom sam imao samo jednu fotografiju.
Izgubio sam je.
Ipak, i dalje znam kako izgleda. Ako bih sada zatvorio oči, sigurno bih je video. Baš kao što sam je video četiri i po godine kasnije, sasvim slučajno. Isto onako nasmejanu.
Čačak.
Grad se nikako nije dao ratnom ludilu i sankcijama.
Dobrovoljci, koji su iz gotovo cele Srbije masovno odlazili na front, u tom delu zemlje su bili gotovo nepostojeći. Ljudi su mnogo više bili koncentrisani na preživljavanje i zarađivanje. Baš kao i ja.
Vikendom sam vodio radio emisiju, uređivao lokalne privatne novine i osećao se kao gubitnik. Svaki dan sam radio kao konobar u Domu kulture i slušao priče kako će neki bogataši da naprave televiziju.
Na moj rođendan, krenuo sam kod majke, na tortu spremljenu u čast mojih 25 godina. Nisam imao vremena da je uzmem i podelim sa društvom veče pre toga. Na sred ulice, iznenadilo me je jedva izgovoreno "zdravo". Bila je to Dragica. Pet minuta pre toga sedela je u stanu moje majke i ostavila poklon za moj rođendan. To me je naljutilo. Sa samih vrata osuo sam paljbu na majku, jedinog krivca što je moja bivša devojka uopšte bila u prilici da mi da do znanja da postojim.
"Nemoj, ona je dobra. Što se ti ne bi pomirio sa njom? Fina je, voli te...", počela je mama svoju beskrajnu tiradu. Za to nisam imao nerava. Nekakvo čudno ludilo me je uhvatilo i dreknuo sam: "Stvarno tako misliš? Baš lepo. Pošto je ona prava osoba za mene, barem tako ti kažeš, evo, pomiriću se s njom. Ne samo da ću se pomiriti, nego ću se i oženiti. Ionako mi se baš prave deca! "
Moja majka nije verovala u sve to što sam rekao. Mislila je da sam u afektu nalupao puno gluposti i da ću ih zaboraviti za manje od pet minuta.
U martu sledeće godine sam je razuverio. Tada sam već bio zaposlen na televiziji, i odlučio da se verim s Dragicom. Po propisu. Upoznavanje, predstavljanje familije, pogledi procjene «hmmm... koliko li je prija zaradila za taj stan...»
U novembru sam se oženio. Svadba, iznajmljeni stan, gosti, "pevanje i pucanje", sve sa kolegama sa televizije i ostalim zvanicama. Mnogobrojnim, naravno. Uz čestitke dežurne ekipe preko malih ekrana, sa otvorenim šampanjcem.
Sama svadba nije prijala mojoj porodici. Tada su se osetili nepoželjnim. Sa svih strana bili su okruženi čudnim likovima u iznošenim odelima, kupljenim ko zna kad i ko zna gde. Žene iz Dragicine familije bile su obučene u komplete čudnih boja, uglavnom pretesne i odavno van mode, dok su im ruke više ličile na strip crteže, grube, sa crnim upornim brazdama i lakom na noktima.
Dragica je na sve oko sebe gledala nadmoćno. U njenom stomaku rasla je beba. Naš sin, Nebojša. Ne, njegovo začeće nije bilo razlog za svadbu. Jednostavno sam ubedio sebe da volim Dragicu. Objasnio sam samom sebi da je ona, sa svim svojim manama, zaista dobra za mene. Objasnio sam samom sebi i da brak neretko i nema previše veze sa ljubavlju. Mislio sam da je potpuno dovoljno to što me ona voli. A možda sam i ja nju voleo. Kao što davljenik voli i slamku za koju se uhvati, da ne bi potonuo.
Grozno?
Da.
Ali, tako je.
Znam. Reći ćete kako sam neverovatno neodgovoran. To, inače i danas mislim o sebi. Reći ćete kako sam upropastio živote ne samo svoje (bivše) žene i sebe, nego i tog deteta, kako sam potpuno nerealno i brzopleto uleteo u brak do kog nikad nije trebalo da dođe... Svašta ćete reći. Rekao sam to i ja ko zna koliko puta. Sad više nije bitno.
(Naredne subote: PRVI BRAK I DRUGA VESNA /VII/)