Optimus Template

Novi susret sa Čehinjom Marusom

Što je beogradski novinar Filip RADULOVIĆ, napisao o ljubavima doživotnog predsjednika SFRJ-a u knjizi „Ljubavi Josipa Broza"; drugo izdanje beogradskog „Grafosa" - 1990. godine? Prvo izdanje je u SFRJ bilo zabranjeno.

Ponovo se Broz smjestio u hotelsku sobu. Poslije prospavane noći osjećao se gladnim, ali ga je mrzilo da napusti krevet. Razmišljao je da doručak naruči u sobu, ali ga je u tome prekinuo zvuk zvona sa vrata. Kada ih je otvorio na njima se pojavila prelijepa Marusa. On je zagrli i steže uza se i reče: - Baš o tebi razmišljam. U stvari, celu noć si mi u mislima.-
Ona mu pokloni lulu.
- Moj otac.... - otpoče ona pošto sjede na krevet.
- Uhvatio te je u krađi! - prekide je Joža u strahu.
Ona izvadi knjigu iz torbe, izvuče pare i pruži mu ih.
-Dosta si ga opelješila - reče, uzimajući novac i poljubi je.-Razmisli dobro - nastavi. - Ne bi trebalo da me vodiš na bal. Tim pre što je tvoj otac protiv mene.
- Jože, hoću samo tebe- odgovorila je.
- Možda ću ti nekada zasmetati. Recimo, nemam nameštenje.
- To mi ne smeta - uzvrati ona i zastade.
- A, šta ti smeta?
Ona je ćutala.
-Ja bih tebi sve kazao.
- Prvo ti reci šta tebi smeta kod mene? - radoznalo će ona.
- Smeta mi tvoja lepota, dobrota, plemenitost, dušebrižnost....!
- A, tebi?
- Voliš mnogo da trošiš. Mene su vaspitavali....
- Da kradeš - našali se Joža.
To nju trgnu. Uznemiri se, ali doda: - Kad se voli onda se odstupa od svih načela.
On uze njenu ruku i poljubi je.
- Hoćeš li da mi daš tvoj prsten?
- Ne razumem - odgovori ona.
- To je običaj u mojoj domovini. Prsten simbolizuje neraskidivu vezu i to je put ka braku. Kako da kažem, ako mi ga daš biću siguran da ćeš biti moja.
Ona mu pruži prsten.
- Marusa, mi živimo da bismo podrhtavali od sreće - reče i slatko je poljubi. Osjeti žudnju i legoše. Njegove grudi, pluća, srce, mozak - sve je bilo rastočeno u neobuzdanim uživanjima tjelesne naslade...Ležala je ispod njega - vitka, duga, topla, ljupka...!
U jednom renutku on joj uze ruku na kojoj je primijetio prsten u obliku zmije s okom od rubina.
- Poklonio mi ga je verenik - objasni ona.
- Verenik! - ponovi Joža sjetno i odgurnu njenu ruku. - Tako, ti ga voliš! Voliš li ga snažno? Kako da kažem...! Želeo sam da te zadržim za ceo život, ali sada vidim, to će biti nemoguće.
- Moguće je - odgovori ona. Ja sam odlučila da ga napustim...! Treba mi tvoja podrška. On je pogleda zbunjeno i uplašeno.

Klarin sluga i njena „nemilosrdnost"

Toga dana su radnici fabrike primali platu. Iako nije išao redovno na posao, i Joža svrati da je primi. Na spisku ga nije bilo. On potraži objašnjenje. Rekli su mu da ga vode kao da je na bolovanju i zatražili su ljekarski nalaz. On ga nije imao. Sav bijesan što nije primio platu vrati se u hotel.
Ispred sobe zateče nepoznatog mladića, koji reče da je Klarin sluga i predade mu pismo. Joža ga pročita. Prekorijevala ga je što je uzeo veću sumu novca. Smatrala je to nepristojnim i zvala ga da obavezno dođe na razgovor.
- Recite gospođi Klari da ću doći sutra - rekao je slugi. Htio je poručiti da ne intervenira kod policije dok se ne vide, ali je mladić otišao.
„Utvrdila je koliko sam joj odneo. NEMILOSRDNA JE! Prvo mi daje zvezdane hrizanteme, a posle mi preti. Sad je za mene opasno! Moram brzo reagovati", zaključio je.
Hvatao ga je strah. Shvatio je da su svi ti početni koraci, kad se život stvara, teški. Legao je na krevet. Zadubljen u misli, gledao je u plafon. Razmišljao je filozofski: „Ima ljudi koji su po skromnosti ili prirodnoj smernosti od rođenja zadovoljni. Njima je dovoljno da idu svojim putem. A, drugi? A, drugi moraju birati svoj put. Birati, to je pravi smisao života", zaključio je i naglo ustao. Nalazio se između dva osjećanja: ljubavi i mržnje. Mržnje prema Klari. Razmišljao je kako da se otarasi te „odvratne" žene. Nešto iznutra mu je govorilo da je likvidira.
Pred očima mu se pojavi čedno Marusino lice. Jednom rukom mu je pružala novac. Ta ruka je bila nježna, prsti dugi i njegovani.
Da bi smirio Klaru, uputi se kod nje kući i zateče je u parku. Imala je na sebi bijeli šešir sa širokim obodom, bijele rukavice, bijele cipele i bijelu čipkanu haljinu, a lice joj je bilo bijelo od dosta pudera. Karmin joj je isticao, po Jožinom mišljenju, zlobne usne. Zamišljeno je šetala.
- Gospođo Klaro, vi kao da idete u pozorište - umjesto pozdrava javi joj se Joža s leđa. Čim ga primeti ozari je vedrina. Joža joj poljubi ruku. Poče da je prekorijeva zbog pisma. Ona se izvinjavala, tvrdeći da je to uradila za njegovo dobro. - Ja želim da počneš raditi kod mene i pristojno živjeti.-
-Radostan sam zbog vaše pažnje - ulizički odvrati on.
Ona se zagleda u njegovo odijelo i reče. „Mnogo si elegantan."
- Kad se dolazi kod vas mora se biti elegantan.
- Idemo gore na piće - ponudi ona.
- Ja bih to ostavio za drugi put. Kad se preselim. Imam da obavim još neke poslove u firmi i da prenesem stvari.
- Šta je s diplomom?- pitala je Klara.
- Diploma mi je kod kuće. Poslao sam pismo da mi je pošalju- reče odlazeći.
Vratio se u hotel i odmarao, kako bi bio svjež za Marusin bal. Razmišljao je kako poslije bala da zametne svoj trag zbog Klare.

Suvišan gost na balu?

Za bal je obukao crno odijelo. Nekoliko put je stajao pred ogledalo ne bi li uočio neki nedostatk. Zaključio je kako je sve uredu. Krenuo je i hodao, bar je tako mislio, nekako nespretno kao da je na njemu bilo nešto što ga je zbunjivalo.
Ispred kuće je ugledao Marusu. Izgledala je veličanstveno. Blistala je u novoj balskoj haljini. Njega obuze ljubomora. -Uvek si bila lepa, ali večeras... on zastade i doda - večeras blistaš.
Ona se samo nasmijala i rekla: „Uhvati me pod ruku", što je on učinio i pođoše na balski prijem.
Jožu je hvatala trema. Na ulazu ih dočeka Marusin vjerenik. Stariji gospodin, plav i pjegav.
-Sećate li se gospodina Jože?, upita Marusa kroz smijeh. - Kad je bio štrajk, tad nam je prišao.
On odgovori da ga se ne sjeća, odvoji Marusu od njega i povede je ka balskom salonu. Ona zastade, ote se od vjerenika i okrenu se Joži s pitanjem: - Što si zastao?
- Bolje da se vratim - predložio je. Suvišan sam...!
- Pa to se podrazumeva. Vi ste je samo dopratili - preduhitri Marusu njen vjerenik.
Marusa strogo odmjeri vjerenika i naglasi: „Ne obaziri se Joža. Ja želim da ostaneš - posebno upozoravajući vjerenika da ga je ona pozvala.
- Jože - pozva ga Marusa i pruži mu lijevu ruku. Uđoše u salon ispunjen gostima. Dočeka ih gromoglasan pljesak. Svi su posmatrali Marusu. Ličila im je na boginju. Ona se pokloni, a zvanice još jače zapljeskaše. Kad se sve stiša ona im se obrati: „Gospođice, gospođe i gospodo, predstavljam vam mladog inženjera, gospodina Jožu iz naše slovenske Hrvatske."
Svi pogledi se prenesoše na njega. On je zbunjeno gledao Marusu, a zatim joj poljubio ruku. I taj gest je bio propraćen apaluzom. Nikom nije bilo jasno šta se događa. Zasvira valcer. Marusa priđe Joži, uhvati ga za ruku i prije nego što zaplesaše reče: - Otvaram bal. Izvolite gospodo - i zaplesa. Joža se nije snalazio, ali ga je ona vodila. Dok je plesala priđe joj vjerenik. Ona se pravila da ga ne primjećuje. Za nju je postojao samo Joža.
Sa lica vjerenika iščeze svaki trag poštovanja i pristojnosti. Bio je uvrijeđen. S izrazom najvećeg gnjeva, čak pezira, reče Marusi: - Zapovedam da isteraš tog... i srdit zastade. Marusa se ne osvrnu. Udaljavala se od njega. Svi u dvorani su promatrali, a Joža je bio tronut.
- Šta hoće ova hulja? - procijedio je Joža kroz zube, sa zebnjom, gledajući u njenog vjerenika, jer se plašio kavge.
- Joža pleši...Uvideće svoju nepromišljenost.
- Bolje bi bilo da odem - reče Joža. - Vidi ga kako se nakostrešio.
- Nema potrebe - utješi ga Marusa, ali je Joža bio sve nervozniji.
Čim prestade muzika, parovi se povukoše na kraj dvorane. Vjerenik priđe Joži iza leđa i stavi mu ruku na rame. Joža se okrenu.
- Pusti gospođicu i idi - reče sikćući. Bio je izbezumljen.
Joža se žurno uputi ka izlazu. Marusa se iskrade iz salona i požuri za Jožom. Ali, on je već bio u sobi. Pakovao je svoje stvari. Iznenadio ga je njen dolazak. Ta divna žena bila je nestvarna i samo mu je ona vraćala mir.
Upitala ga je: - Joža, kamo?
- Treba ići dalje - odgovori on tajanstveno. - U neki drugi grad.
- Idemo zajedno, nećemo se razdvajati. Moja tetka živi u Plzenu, ako hoćeš možemo ići kod nje. Ostani par dana dok se spremim. Saglasan?
Joži se nije ostajalo. Bojao se Klare, ali Marusa mu se nije napuštala, a ona je činila sve da ga ne izgubi.
- Saglasan sam - reče on sa zebnjom.
(Naredne subote: - Držanje Klare u neizvjenosti)
www.internovine.com