Optimus Template

Bijeg poznanici iz voza

Marusu je uznemiravala njegova priča. Mislila je na toplinu, na ljubav, puni spoj.
"Mani se djetinjstva, Joža. Sruši u sebi tu prošlost", rekla mu je prigodom jednog razgovora.
On joj je odgovorio: "U pravu si Marusa. Sa tobom mi je život lep. Prvi put u životu napili smo se onomad zajedno i to se ne zaboravlja. Od tada sa ujednačenom pohotom, osećanjima i slogom živimo jedno za drugo."
Joža joj dotače grlo. Ona ga povuče na krevet i legoše. Marusa ga opkorači i sjede mu na butine. Svi pokreti, svi dodiri, imali su svoj originalni sopstveni domet, nihanje i odjek. Stvarali su neobičan svet za sebe.
Joža joj predloži da zatrudni.
-Ne- skoro dreknu mlada žena. Nikako!
"Marusa ja volim decu...!"
-Grozno. Ne pre venčanja.
-Ali- nastavi on - ja te nisam čuvao. Ustade i pođe u kupatilo.
-Moraš me čuvati - vikala je na sav glas. Moraš...to moramo uraditi po dogovoru.
-Sad mi se šeta - reče on i upita je zna li neko mjesto, neki kutak gdje ima vode, šume i čistog vazduha.
-Znam - odgovori ona i pospremi sobu: mnogo odijela, cipela, kravata, košulja, knjiga, lula i praznih boca.
Brzo dođoše do borove šume. Ispod brda je proticao potočić. Sjedoše na obalu. Marusa izu cipele, podvrnu haljinu i zagazi u potok. I Joža pođe za njom. Zbog hladnoće odskoči, sjede i osuši stopala. Ona se saže, sastavi dlanove i isprska ga. On se branio govoreći kako mu je hladno. Poslije legoše na travu. Dugo su se valjuškali.
-Voleo bih...ne dovrši misao I stavi joj ruku na stomak.
- Opet isto. Trudnoća pre venčanja je ljaga za ženu. Zamisli da rodim kopile. Crkva bi me anatemisala.
- Venčaćemo se - odgovori on.
Marusine oči živnuše. Nasloni glavu na njegovu.
Joža zapali lulu. Pušeći razmišljao je o njoj: „Lepšu, bogatiju i kulturniju neću naći. Sa njom bih bio..."
-Zašto ćutiš? - prekide ga ona.
-Hoćeš nešto da učiniš za mene? - upita ona.
- Ako mogu?
Da ideš sa mnom na bal.
-Na bal! - začuđeno će on. Nikad nisam bio.
- Nešto vam nisam rekla - otpoče ona poslije ustezanja. - Ja sam verena. Verenik priređuje bal, ali ću raskinuti.
Joža zastade. Ona nastavi: - Ja imam pravo na drugog. Na tebe.
- Čini mi se da mi je konjak veoma potreban - reče Joža i pođoše u hotel. Pred vratima sobe pronađe pismo. Kad otvori vrata, pocijepa koverat. Iz njega ispade ceduljica i novac. Nije povjerovao...mnogo kruna...!
- Još te neko pomaže - reče ona ljubomorno.
- Molim te nalij mi jedan konjak.
Marusa mu ga prinese. On ispi tri gutljaja. Pokupi novac i pročita pismo: „Novac vam šaljem dok se ne snađete. Želim da vas vidim...Klara."
Sjetio se. To je ona žena iz voza. Razmišljao je šta da keže Marusi.
- Novac mi je poslala jedna moja rođaka - slaga.
- Otkud ona u Čankovu?
- Udala se...obići ćemo je zajedno...zamuca Joža.
Ponudi joj...i on se skide i leže. Ona je oklijevala. Joža je navaljivao i ona leže uz njega. Ležala je gipka, vitka, uzbudljiva i sva je bila dražesna i primamljiva.
Najednom, on osjeti da ga nešto odbija od nje. Čudio se šta je to...Možda saznanje da je vjerena ili ono drugo: što je dobio novac i poziv od žene s kojom se upoznao u vozu. Pričala mu je da je bogata i da ima fabriku.
- Ti si, ustvari, upola udata - neodređeno ga se tače misao da je to razlog što se otkida iz njegova srca.
- Joža, moji roditelji su tako hteli. Ja ga ne volim. I rešila sam...Upravo njegovi spremaju taj bal na koji te pozivam. Dođi, neka vide koga je hoću. A sada...i čvrsto ga prigrli.
On se izvi, sjede na ivicu kreveta, primače čašu, ispi gutljaj i pogleda u pod. Mislio je na Klaru.
„Fabrika. Pa to je sjajno..." - pomisli.
Marusa mu se sve više nametala. Uze mu ruke i čvrsto ga stegnu. - Imaš lepe duge prste. Za klavir - reče gledajući mu šake.
On je šutio. Osjećao je da će njene ruke napustiti njegove. - Idem kući - reče ona ustajući. Brzo se obuče i nestade. Joža osjeti olakšanje. Prebroji novac. Razmišljao je šta da kupi. Bilo ga je dosta i bio je zadovoljan. Spremi se da posjeti Klaru. Želio je da izgleda što je moguće ljepše. I zaista.

Prijem u salonu vile

Klara ga je primila u salonu lijepe vile. - Raduje me što ste došli - reče i ponudi ga da sjedne. Posluga je ulazila i izlazila. Klara izrazi žaljenje što ga nije vidjela od rastanka na željezničkoj stanici. Oči su jo bile pune radoznalosti i brižnosti.
- Hvala na pomoći - reče Joža s uzdahom. Ali se nije znalo da li njime izražava olakšanje ili zabrinutost. U vozu mu je bila drugačija, dopadljivija. Šešir joj je lijepo pristajao. A, sada!
- Jeste li se zaposlili? - upita Klara.
- Jesam. Ali da me vi niste pomogli, skapao bih od gladi.
- Zašto se niste javili?
- Bilo me sramota, naročio posle vašeg odbijanja kad sam vam tražio novac u vozu. Rekli ste „grozno" - nasmiješi se Joža.
- Učinilo mi se da to radite iz navike, a ne iz potrebe. No, nećemo o tome. Danas ste moj gost, večeraćemo zajedno.
- Počašćen sam - kratko će on.
Ona pođe u garderobnu sobu da se preobuče. Obukla se kao ono u vozu. Stavila je šešir. Ponudi ga da ga provede kroz prostorije. Sve mu se svidjelo: slike, boja tkanine, povez knjiga, porcelan, gobleni.
- Mnogo volim ovu kuću - reče mu odvodeći ga u trpezariju, koja je bila prostrana i lijepo namještena.
Joža je osjećao izuzetno zadovoljstvo.
„Da li će mi dati još novca"? - pitao se.
-Imate veliku biblioteku - reče pohvalno.
- Vi biste se slagali sa svim ovim ovde? - upitno će Klara i nazdravi.
Joža ispi gutljaj. Dopade mu se vino. Preko čaše je gledao u Klaru. Poslije bogate večere ona ustade i reče Joži da je slijedi. Joža uze bocu s vinom i pođe za njom u spavaću sobu. Tek poslije četvrte čaše Joža joj priđe. Pomilova joj prste. Ne lijevoj ruci imala je zlatno prstenje s dijamantima. Joža jedan lagano skide i poljubi okrugli bjelinu na njenom prstu. Ona se raznježi.
- To mi se do sada nje dogodilo.
- U 'Rvatskoj je običaj ko primi prsten, taj...- on zaćuta.
- Uzmite ga, ali mi recite šta znači poklanjanje prstena u vašoj domovini?
- Ne valja se zahvaljivati - zaobiđe odgovor i stavi prsten u džep. Lagano je položi na krevet. - U 'Rvatskoj to znači da ćemo se spojiti i...!
- Zauvek? - upita Klara.
- Za večeras da - dodade i nastavi: - Ja sam se u vas zaljubio još u vozu i ne znajući ko ste.
- Od vas sam mnogo starija, ali ne bih bila ljubomorna.
Joža ju je svlačio i nije je više slušao. Zapazi ofarbani pramen kose, tanka, hladna, suha usta, smežuranu kožu, pljosnate dojke, oštri nos, urokljive oči, vidljiva rebra.

Strah u krevetu

„Kakva razlika između nje i Maruse" - pomisli.
Osjeti strah do srži. Duh mu se uznemirio. Njegove oči gledle su u nju kao u pustoš.
A, ona je gunđala: - Tvoje su ruke kao topla kiša, tvoja put...žudim...divim ti se, obožavam te, unio si u mene novu varnicu, bila sam mrtvac, a sada sam djevojčica. U Jožinom tijelu poče svaki dio da popušta i zamire. Pravdao se: - Kako da kažem, danas sam imao naporan dan. Kako da kažem...morate ga rukicama razmrdati. A, boga mi i uzbuđen sam.
- Umem ja to - reče i poče da mu trlja ud, ali on kao da je bio pretučen - nije se dizao. - Zdravo ga nosio - reče ona Joži razočarano. Za sve to vrijeme Joža je zamišljao Marusu. Odjednom...KLara se obradova.
- Dečače moj, vlasniče i mene i mojih dobara. Od sada ti ćeš da gospodariš cijelim mojim bogatstvom. Imam fabriku sapuna i kozmetike...Sve je tvoje...
Joža je brzo reagovao. I boga mi.
- Ostani tako, lezi uz mene. Prelazim iz jednog sveta u drugi - buncala je- Svaki dio tijela joj se razbuktao. Strasno je podvriskivala.
On se s naporom predavao.
„Biće novca!" - pretpostavaljao je, s mukom se naprežići da je zadovolji.
- Oteo si me iz zatvorenog sveta, oslobodio si me mučnog života.
Joža pokuša da ustane.
- Ostani uz mene, a posle uzmi...!
Kad Klara izađe iz te opčinjenosti on ustade i priđe kasi. Uze novac, obuče se i pođe u salon. Brišući usne, nešto je ispljuvavao...
- Jože - dozivala ga je ona.
On se nije odazivao. Kod nje uđe služavka i ona joj reče da posluži mladića pićem. Joža je pio, ali ga slika njenog ukufjelog tijela nije napuštala.
„Ona i Marusa, fuj!" - upoređivao ih je kad uđe Klara.
-Da popričamo o vašoj ulozi u mojemu domu - otpoče ona. - Rekao si mi da si inženjer. Nudim ti da budeš upravnik fabrike. Najpre ću te podučavati, a kasnije prepuštam ti celu organizciju. Daćeš mi diplomu da se nostrificira.
- A, ko će da rukovodi finansijama?
- Vi, gospodine: nudro, domaćinski i ekonomično.
- Otac me naučio da od jedne krune obrnem pet - pohvali se Joža.
- Takav mi treba. Naravno i mene da ne zapostavljate.
- Izvinite za ono...Bio sam uzbuđen, a i malo sam popio.
- Brzo ste se okrepili...

Ponovo prsti u kasi

- Kada da pređem kod vas?
- Od večeras. Moja posluga će preneti vaše stvari.
- Prvo da se razdužim u fabrici, da vratim dug sindikatu, da otplatim
hotel, pa da se preselim. Saglasni?
- Koliko ste dužni sindikatu i hotelu?
On uze olovku i sračuna. Pruži joj ceduljicu.
- Već ste uzeli novac. Uzmite još ako treba i brzo obavite posao. Ne gubite vreme.
Joža ponovo priđe kasi. Kad ugleda novac malo je uživao. Na svoj način. Kad napuni novčanik pođe u nepoznatom pravcu. Činilo mu se da ide u neku stranu zemlju. Zastade. Duboko udahne i izdahne. U daljni primijeti planinu.
Krenu puteljkom, a u glavi je prebirao: „Prvo, nisam inženjer; drugo uzeo sam joj novac. Prijaviće me policiji, a ovdje je polocija gora od francuske. Mora se ići dalje."
„Zašto joj se nisam odupro?" - prekori sebe. Brzo mu bi jasno: „Novac, boga mu!" i sjeti se Maruse: „Moja svetlosti, boginjo, bolja si od svih, lepša, pametnija, dobrodušnija i vernija. Uvukla si mi se u srce. Ti o meni ne znaš ništa. Nikada nećeš ni znati. NI ja o sebi ne znam ništa. I neću da znam..." - govorio je poluglasno ulazeći u hotelsku sobu.
- Sa Klarom sam doživeo poraz. Ne želim više da je vidim.
(Naredne subote: Novi susret sa Čehinjom Marusom)
www.internovine.com